Primarna ideja je bila do ovo bude izveštaj koji će pripovedati o nekoliko dana provedenih u Zagrebu gde smo kao volonterke Volonterskog centra Vojvodine bile gošće Zelene akcije. Jedan klasičan „Kako sam provela letnji raspust“ sastav u stilu: „Prvog dana naše posete Zagrebu posetili smo Hrelić, najveći buvljak u ovom delu Evrope, nakon čega smo se uputili ka…“
Znači, ja vam izlistam i objasnim šta smo sve videli, vi pročitate, kažete bravo 5 sa zvezdicom, ali ipak pet minus na ružan rukopis kako je to nekada bilo u školi. Što bi bilo moguće, i za mene znatno jednostavnije, da sam ja ostala ista osoba kakva sam bila kada smo otišle u Zagreb. Kako je propao moj prvobitan plan o objašnjenju šta smo sve to videli i gde su nas sve naši domaćini vodili, a imam veliku želju da se i sami upoznate s radom ovih udruženja i akcija, kao i da im u ovom tekstu dam medijski prostor koji zaslužuju, sve ću ih sada izlistati i navesti reference ka njihovim sajtovima, kako biste sami mogli da se upoznate sa njihovim radom. Nemojte da preskočite ovaj korak u kojem klikćete na navedene linkove, smatrajte ovo svojim domaćim zadatkom tokom vašeg letnjeg raspusta. Neophodno je za dalje razumevanje teksta.
- Humana Zagreb
- Humana Nova
- Vestigium
- Kompovi Chux
- Prelog
- Zelena akcija: Popravimo zajedno
- Zelena akcija: Biciklopopravljaona
Sada kada smo završili ovaj deo, a vi pogledali sve izlistane sajtove, vreme je da objasnim zašto je jednostavniji pristup ovom tekstu pao u vodu. Vidite šta je, prvo su me odveli na Hrelić, najveći buvljak u ovom delu Evrope. Drugim rečima, na svom sam terenu. Usputno pričamo o ponovnoj upotrebi, apsajklingu, dounsajklingu, reciklaži, smanjenju otpada, sve znamo, sve je ok, još uvek sam na svom terenu, a onda će mi izmaći tlo pod nogama i pokazati da su stvari koje su za mene bile misaona imenica, ideal ka kom se stremi, ali teško da je dostižan, zapravo moguć.
Već prvog dana pokazaće mi kontejnere u koje Zagrepčani odlažu garderobu i drugi tekstil koji im više nije potreban i koji će zatim završiti u socijalnoj zadruzi koja prebira po tom tekstilu, deo odvaja i prodaje u svojim sekend hend prodavnicama, deo popravlja ili koristi u druge svrhe, odnosno bavi se i apsajklingom i daunsajklingom. Kako to lepo zvuči na papiru, mislim se ja. Nema teoretske šanse da građani zapravo donose stvari koje im ne trebaju. Ipak sam ja iz grada u kojem postoji nekoliko čiviluka na kojima se tako ostavljaju stvari kako bi ih onda uzeli oni kojima su potrebne. Eno, jedan je tačno prekuputa mog stana. Tačno znam koliko ljudi tako odlaže nepotrebnu garderobu u mom kraju i mogu na prste da nas nabrojim. Evo nas, na prstima jedne ruke. Znam i šta mi kažu komšinice, nasumični prolaznici ili oni koji stoje na autobuskoj stanici kada me vide da kačim cegere sa stvarima. „Ko zna ko će to uzeti“, „To sigurno ne zavšava u rukama onih kojima je najpotrebnije“, „To sve uzmu, pa prodaju, videla sam ja“, su samo neki od najčešćih komentara. Empatija nula bodova. Sada, zamislite mene koja potekla iz takvog okruženja i suočena s navedenim komentarima, treba da poverujem da će građani ubacivati svoje stvari u kontejner na kojima će onda dalje „neko drugi zarađivati“. Vidite, već sam naučila i kako razmišlja sklop ličnosti koji mi dobacuje. I sad ja treba da poverujem da postoji odziv na ovu inacijativu. Naravno da postoji, ja ih lično videla kada prazne kontejnere i prepuni su. Dobro, prijatno sam iznenađena, ali još uvek ne u stanju šoka. Tlo je još uvek čvrsto pod nogama.
Pazite sad ovo! Ista zadruga koja na ovaj način prikuplja odbačeni tekstil u svojim prodavnicama i radionicama zapošljava isključivo ljude s invaliditetom, kako vidljivim tako i nevidljivim, ljude s posebnim potrebama, one koji su socijalno, društveno, edukativno ili na bilo koji drugi način ugroženi i/ili duži vremenski period ne mogu da nađu zaposlenje. Molim? Izvinite, ali ja nisam mislila da može da bude lepše od doprinosa smanjenju otpada. Kad ono.. A gledajte sad ovo, nisu jedini! Postoji još jedan primer, slične prakse, koji pored svega navedenog nudi i edukaciju, gde pripadnici ugroženih grupacija uče da šiju, gde dobijaju i zaposlenje, i zanat koji će im dalje služiti. Neke od njih smo i upoznali. Vi ne možete da razumete koliko njima ovo znači. Nije stvar samo u materijalnoj egzistenciji. Stvar je u tome dasu im dati i šansa i mogućnost da uzmu aktivno učešće u društvu, da ne budu samo pasivni posmatrači, da adekvatno prolaze i kroz proces socijalizacije i na taj način dobiju neophodno samopouzdanje i kvalitet života kakav zaslužuju. Empatija tri miliona bodova! Ko je uradio domaći, zna o kojim udruženjima/firmama pričam.
Sad sam već u stanju šoka. Tlo polako izmiče, ali još se držim. Međutim, naši domaćini iz Zelene akcije su se potrudili da ne ostanem na nogama zadugo. Pokazaće mi primer organizovanja zajednice jednog dela grada koji se udružio i potrudio da svoj komšiluk učini boljim i kvalitetnijim mestom za život. Pokazaće mi radionice u kojima ljudi nesebično dele svoje znanje i usluge, a da pritom ne traže ništa zauzvrat. Zamislite da vam neko popravi stari bicikl, neki kućni aparat, kompjuter, ili šta vam već padne na pamet, a da vam to ne naplati. Da vam čak ne naplati ni delove ukoliko ih već ima. Za nas je to misaona imenica. Nije novina, u smislu da ja jesam čuča za ovakva dešavanja, ali do sada nisam videla uticaj koji imaju na lokalnu zajednicu. Nisam videla da na radionici popravljanja bicikala, iliti biciklopopravljaoni, ljudi učestvuju u samom procesu popravljanja njihovih vozila. Nije to, e evo ti bicikl, zakrpi gumu, sad ću se vratiti. Ne, oni ostaju, učestvuju u samom procesu popravljanja svojih bicikla, pri čemu steknu znanje da kasnije sami poprave isti takav kvar u budućnosti ili nauče nekoga da učini isto. Nije to ni, super popravili smo bajs, sedam i odvozim se. Ne, ljudi ostaju. Oni ostanu, sednu, pričaju i provode ostatak večeri zajedno. Svest o pripadnosti zajednici postoji i na ovaj način se jača.
Sada kada polako počinjem da gubim svest od količine pozitivnih primera kojima svedočim, pomišljam da bih možda mogla da zastanem, čisto da ne bih baš u potpunosti odlepila. Ali, ne, našim domaćinima u Zelenoj akciji nije bilo u planu da nas drže na nogama. Trebalo nas je dokusuriti, i na kraju, promeniti iz korena. U trenutku kada ja pokušavam da stanem na nogu, oni mi ga izmiču, i vode nas u Prelog. Ko je uradio domaći, zna o čemu pričam. Ko nije uradio domaći, sram vas bilo, i vratite se na početak ovog teksta da ispravite grešku. Ja i dan danas ne mogu da verujem da mesto kao što je Prelog postoji. Meni da je neko ovo pričao, ja mu ne bih verovala, kao što i primetim da meni ljudi ne veruju kada im prepričavam posetu. Ne zato što ovako nešto nije moguće. Naprotiv, znam da jeste, samo ne ovde. Ne u komšiluku. Ne tako blizu. Uz dužno poštovanje susjedima, ali u mojoj glavi mesto poput Preloga postoji u državama čija zelena politika je na najvišem stadijumu razvoja i kao takva aktivna nekoliko decenija. Ali, Prelog postoji. I tu je, u komšiluku, na svega nekoliko sati od Novoga Sada. E sad više tlo pod nogama ne postoji. Na podu sam, ili, možda bolje rečeno, u oblacima, jer sve je tako divno i prelepo i ja zaista lebdim.
Ovo je momenat teksta u kojem, na moju veliku žalost, moramo da se osvrnemo na mene. Kontekst autorke je značajan za potpuno razumevanje ovog teksta. Najjednostavnije govoreći, ja sam u marketingu, gde sam se vremenom specijalizovala u oblasti digitalnog marketinga fokusiranog na sadržaje koji se tiču ekologije. Problem s ovom vrstom marketinga je što se vaš posao nikada ne završava. Kada radite u agencijama ili u kompanijama, vi radite na određenoj kampanji za određeni proizvod, događaj, štagod, i vi jasno, tačno i precizno znate kome se obraćate, ko je vaša publika, gde ćete je naći, kako ćete s njom komunicirati, i ono što je najvažnije, znate do kada kampanja traje i imate sredstva i mogućnosti da pratite njenu efikasnost.
A šta je slučaj sa zelenim marketingom? Vi nemate ništa. Vaša publika su svi. Vi pričate sa celim svetom i jednu istu poruku modifikujete na nebrojano mnogo različitih načina kako bi doprla do apsolutno svakog. Vi ne možete lako da se poigravate s osećanjima ljudi i izazivate im određene emocije kako biste ih konvertovali u kupce, odnosno istomišljenike. Vaša priča nije lepa, pa da ljudi budu srećni i zadovoljni, a opet ne smete da ih zastrašujete činjenicama, i tako parališete u tom strahu, gde onda nećete uraditi ništa. Ne može vaša poruka da bude: „Kraj sveta je na pomolu.“ Vi ne možete ni da znate efikasnost svoga rada. Imate možda neku malu metriku, ali to nije na nivou kao kada ste fokusirani na komercijalni marketing. Ja sam nekada tačno znala koliko ljudi je kupilo određeni proizvod, došlo na određeni događaj, a šta sad znam? Koliko ljudi je ušlo na sajt, potpisalo peticiju ili došlo na organizovano okupljanje. Da li znam koliko njih je modifikovalo svoje svakodnevne navike da doprinese očuvanju planete? Nemam pojma. Da li znam kada će se završiti kampanja na kojoj radim? Nemam pojma, jer je borba neprestana.
Neprestana borba i rezultati koji se nikada ne mogu izmeriti u celosti zamaraju. Pogotovo kada se na to doda činjenica da se konstantno osećate kao da ste u svemu ovome sami, jer ma koliko da radite i tragate, neće većina ljudi koje upoznajete, srećete, pa čak i onih kojima se obraćate svojim kampanjama biti istih uverenja kao i vi. Što vi nikako ne možete da razumete. Ne može da vam bude jasno kako nekome zdravlje nije prioritet, kako će radije izabrati da „ćuti i da gleda svoja posla“ čak i kada su svesni problema, kako će da žive u uverenju da „oni tu ništa ne mogu da promene“ gde će vam pritom i objašnjavati da su sve te promene mizarne i da džaba mi sve radimo i trudimo se. Ako vam pak ne kažu u lice, onda ćete videti komentare: „Zašto ja da protestujem, kada će oni na vlasti uraditi šta im je volja?“ ili „Da, baš će promena mojih navika da spasi planetu, kada će je Bezos i ekipa uništiti svojim privatnim avionima.“ Navodim samo varijacije najčešćih komentara. Boleće vas što ljudi mogu tako da relativizuju problem i ne rade ništa. Boleće vas i kada vidite koliko je onih pasivnih u svojoj nemoći koja je potekla od straha. Uplašili su se da je kraj blizu, da nema pomoći, da oni ništa ne mogu da urade i odustali od svega. A najviše će vas uplašiti i boleti kada vidite koliko mnoge zapravo nije ni briga, i koliko ne žele, ili nisu u mogućnosti da dobace do određenih problema. Nije čoveku problem zagađen vazduh kada je gladan i uplašen za svoju egzistenciju. Šta njemu znači toplotno ostrvo kada on nema za ručak?
Sve to boli, i umara, i iscrpljuje. I ja, jedna umorna, povređena, i poprilično obeshrabrena volonterka odlazim u Zagreb. Cilj je bila inspiracija, videti kako drugi rade, kako komuniciraju sa svojom publikom, kako ih organizuju i aktiviraju, ukrasti cake i prevesti ih u naš sistem na način na koji je to najbolje moguće. Inspiraciju sam i više nego dobila, međutim, ona nije bila ključna. Ključ je bio u energiji. Energiji koja mi je trebala kako bih mogla da nastavim da radim i živim.
Ja od ove posete Zagrebu živim već dva meseca. Količina životne i radne energije koju sam dobila od svih koji su bili učesnici ove posete je tolika da ja slobodno mogu da budem mirna narednih godinu dana. I ono što mi je najznačajnije, znam da nisam sama. Svega nekoliko dana je bilo dovoljno da počnem da se osećam kao da smo i mi jedna velika zajednica udružena istim ciljevima, samo raštrkana po svetu, neki malo bliže u Hrvatskoj, dok su drugi u Grčkoj, neki u Atini, neki na grčkim ostrvima. Tu smo, zajedno smo, samo nismo na istom mestu. I to jako znači, jer naša zajednica u ovom gradu je jako mala. Oseti se čovek sam. Viđa jedne iste ljude na svakom događaju, preplićemo se u različitim organizacijama i udruženjima, i na kraju deluje kao da smo zaista sami.
Sada sledi jedan malo patetičan deo, ali rekla sam vam u startu da ja nisam ista osoba koja je krenula za Zagreb. Ja sada nisam sama, ni u svom radu, ni u svakodnevnim aktivnostima koje činim, a zbog kojih me ljudi tretiraju kao da nešto nije u najboljem redu sa mnom. Kada me u restoranima gledaju kao da sam pala s Marsa, jer donosim svoje posude kako bi mi u njih stavili naručenu hranu umesto u njihove jednokratne, sa mnom su Ana i Eugen koji su isto to radili za nas tokom posete. Bilo je jako teško izdržati te poglede i objašnjavati se s restoranima ako slučajno odbiju. Lakše je kada su Eugen i Ana tu. Sada imam i dovoljno energije da predložim promene menadžerima ukoliko su u restoranu. Kada objašnjavam ljudima zašto im brza moda uništava život, pored toga što uništava planetu, ali za to ih je očigledno manje briga, rasprava za koju više nisam imala ni snage, ni volje, sa mnom je Dragica koja se igrala s nama i naučila me da kroz zabavu mogu da ih angažujem i učinim da slušaju. Hvala, Dragice.
Da, inspirisali su me svi primeri koje su nam pokazali naši domaćini i dali mi odlične ideje kako bismo i mi mogli da se organizujemo i aktiviramo zajednicu, ali više od svega su me inspirisali oni i učinili da pripadam još jednoj zajednici. Nije više moguće da prođem pored biciklane, a ne pomislim na Eugena. Dešavalo se nekada, moram priznati, da vidim da neko od komšija gura bicikl i da vidim da je pao lanac, ali sam bila u fazonu da sigurno znaju sami da ga nameste. Naučila sam da ne znaju, i da sam loš čovek, jer nisam Timi koji sigurno ne bi samo prošao pored osobe kojoj treba pomoć koju može da joj pruži. Timi, namestila sam komšinici lanac na bajsu! I učila je kako sama da reši problem. Još ne znam koliko je predavanje bilo uspešno, nije se pohvalila da je sama pokušala. Kada se fizički umorim od svega, ja se setim Martine koja je došla da volontira na biciklopopravljaoni, otišla na jogu, da bi se posle treninga vratila da pomaže ljudima. Pre nekoliko dana smo organizovali razmenu knjiga, i toplo mi je, ne nosaju mi se knjige, ali mislim se: „Ivana, ako je Martina mogla i na trening da ode i vrati se da volontira, pa ima i ti da nosiš ove knjižurine.“
I nije samo inspiracija, energija, i promena mojih navika rezultat ove posete. Ja aktivno šaljem ljude koji idu u Zagreb i upućujem ih na Zelenu akciju, da posete, da odu, da vide, jer znam da će ih pre svega prihvatiti, i na kraju promeniti. Ja pričam kako o njihovim aktivnostima, šaljem ljudima za koje znam da su u hrvatskoj prestonici stvari koje organizuju, ali i o njima samima. Ja mislim da sad već ceo Novi Sad zna da u Zagrebu postoji osoba koju zovu Tonfa i koja je na Hreliću pronašla kutijicu sa zlatnim zubom. Ako nisam dobro razumela anegdotu, promenila sam je i Novi Sad je zna ovakvu. Mislim da je to mnoge inspirisalo da krenu da posećuju Najlon. Najlon je naš Hrelić. Anegdota uspešno iskorištena!
I dok sam živela na ovoj energiji koju sam pokupila kao gošća Zelene akcije i ponela je sa sobom kući, nekako je proletelo skoro dva meseca i došao je na mene red da jednom drugom prilikom budem domaćica u okviru jednog drugog projekta. Sada ja moram da dočekujem druge volontere sličnim povodom, aktivnost koje sam se grozila, od koje sam strahovala i koju sam pokušala da izbegnem na svaki mogući način. Kad odjednom, ja jedva čekam i znam šta da radim. Znam, jer je sa mnom Ana koja se toliko brinula o nama, koja je pazila na svaki momenat, da uvek sve i svi budemo ok, i da nikada nikome ništa ne nedostaje. Sad znam i kako da brinem o drugima, i šta mi je zadatak: da na njih prenesem ovu energiju i snagu koju je meni dala ova poseta. Sa mnom je cela Zelena akcija, kao i naše drugarice volonterke iz Grčke. Pisala bih vam i o Eleni, Vaso i još jednoj Ani, ali znam da bi ovaj tekst onda postao roman.
Patetično, znam. Ali, i vi biste bili isto ovako patetični da ste ih upoznali.
Ivana Janjić
