↑ Povratak na Kampovi

Iskustva sa kampova

ISKUSTVA SA VOLONTERSKIH KAMPOVA

Uz volontiranje i najmrskiji poslovi postaju zabavni, Mirjana
kamp u Francuskoj, 2009

Kuća, Nenad
kamp u Bugarskoj, 2009 (tekst preuzet sa Kvasac.com)

Crvene ulice za bolji rast suncokreta, Sonja
kamp u Turskoj, 2007

Green Budapest – Crisscrossing the city, Maja
kamp u Budimpešti, 2010

Pokušaj objašnjenja bledi pred onim što smo iskusili, Biljana
kamp u Heidelbergu, Nemačka 2010

Jednom volonter, zauvek volonter!, Miroslav
kamp u Granari, Italija 2010

Šume u okolini Moskve, Tatjana
kamp u Moskvi, Rusija, 2010

Ako želite da podelite sa nama svoje iskustvo sa kampa, pošaljite kratak text i svoju sliku sa kampa na sonja@volontiraj.rs


Uz volontiranje i najmrskiji poslovi postaju zanimljivi 
Prijavila sam se, prvi put, da volontiram na kampu u Francuskoj misleći da ću tako poboljšati i bolje naučiti francuski. Međutim, na prvom sastanku sa ovdašnjim vojvođanskim volonterima, saznala sam, između ostalih korisnih podataka, da je to što sam zamislila nerealno. Zbog toga sam sva ostala očekivanja ostavila kod kuće i uputila se u pravcu malog mesta u pokrajini Loreni.
Sama organizacija je bila na visokom nivou. Posao koji smo radili se sastojao od čišćenja patine sa kamena u jednoj od prostorija tvrđave, betoniranje, sređivanje jarka koji je opasavao tvrđavu, i kuvanje kada je na to došlo na red, pored onih sitnijih poslića. Kada se sve to odigrava pred vašim očima, mnogo je jednostavnije i lepše, jer kad ima i pesme, smeha i šale, rad i nije toliko u prvom planu. Pranje sudova je možda i najbolje oslikavalo jedinstvo kampera jer je u kuhinji svako nešto radio. Zamislite jednog koji pere sudove, petoro koji ih brišu, desetoro koji ih sklanjaju, još nekoliko njih koji donose preostale prljave sudove sa stola … I sve to uz smeh i priču, bez polupanog tanjira …
Što se tice jezika kampa, tu je bilo toliko mešavina, iako smo svi znali engleski … Svako od nas je poneo kući parče nekog izraza na poljskom, španskom, ruskom, pored naravno, francuskih termina, a ja sam, osim recepta za ćufte, njima ostavila više nego prijatnu sliku o maloj zemlji Srbiji, što se, ustvari i očekuje u jednoj tako prijatnoj atmosferi.
Imali smo jednog peace messenger-a, razgledali smo pokrajinu i gradove u blizini, i iskreno, volela bih da ponovim iskustvo koje sam dozivela.
Jednom volonter, zauvek volonter! Ili tako nekako … 🙂

 


 

 Kuća

 

Gradili smo kuću nas petnestak dve nedelje, gradilo je njih stotinak pet godina. Rekoše, ko jednom ode uvek se vraća. Prošao sam trećinu Evrope i nije me nigde vuklo da se vratim, ni najveće metropole, ni najmanja sela, ni najbolji ljudi. Uvek sam odlazio da vidim više, dalje, novo, uzbudljivo.
Gradili smo kucu od blata i pevali do zore. Igrali oko vatre i gledali kako naše čedo raste. Divili se planinskim gorštacima koji donesoše kamen i prokopaše put do kuće. Otimali su od prirode i grabili svaki metar, svaki korak do našeg sela.
Bila je to krvava bitka, prokopati planinu i napraviti put. Otimati kamen po kamen, stopu po stopu, pedalj po pedalj i stići kilometrima daleko u srce planine. Gradili smo kuću. Gradili je ne tako udarnički koliko umetnički. Gradili i ostavljali i deo nas u njoj. Gradili i ugradjivali sebe u nju. Divili se desetinama pre nas koji su stigli i gradili. Gradili smo i mi. Gradili ne zavrsili.
Jedan dan, jedna paklena vožnja od deset sati samo da bih je video opet na 15 minuta. Samo da sednem i kazem, ovaj zid, ovo mesto, to sam JA napravio. Gledao ponosno nove ljude kako grade, kako završavaju ono što smo odavno počeli.
Obučen, u odelu, nalik nekom dekici iz neke daleke zemlje koji je došao da vidi svoje unuče, dajem poklone novim graditeljima, novim JA. Znam da svako od nas, iako došao sa različitim namerama odlazi sa jednom istom. Da se vrati, da vidi svoje čedo završeno i kako moćno se izdiže nad kamenom liticom. Svih dve stotine dvadeset kvadratnih metara kamena i blata, hiljade i stotine časova, ljudi, radosti, pesme, bola i tuge je uzidano u nju. Odlazim na drugi kraj planine, da osmotrim tog prekrasnog diva koga izidasmo.
Dišem punim plućima, dišem, uzdišem, eh… Poželim da skinem odelo, da krenem i ja udarnički da radim, da pomognem drugim JA da zavrsimo. Da pomognem još tih par dana koliko nam treba da čedo zablista. Toliko, samo jos malo, jos par krečenja, jos par zidina oko kuće, jos samo malo.
Eh, kiša, i nebo oseća moju bol, bol sto ne mogu ostati i pomoći, bol što sam došao na petnaest minuta. Prevalio, tri stotine šezdeset i osam kilometara samo da bih ostao petnaest minuta.
Sada imam jedan san, san veći od svih dosadašnjih, san kakav samo graditelj moze imati. Napraviti novo, lepše, radosnije čedo, za svu decu ovog regiona. Napraviti mesto gde ce doći i radovati se. Radovati, uživati, učiti, igrati, plesati, graditi, živeti, biti svoj, osetiti prirodu i nebo kako nas miluje.
Imam san, tako prekrasan da mora postati istina, imam san…

 


Crvene ulice za bolji rast suncokreta 
Već neko vreme mi se jako išlo u Tursku, približavalo se leto 2007. godine, a valjalo je nekako ga iskoristiti. Koraci su bili sledeći: sajt VCV-a, razmatranje ponuda, odlazak u prostorije, prijavljivanje na kamp, javljanje da sam primljena i eto ti mene u pakovanju i pripremama.
Odabrano mesto beše Hajrabolu, gradić u evropskom delu Turske, na oko tri sata vožnje autobusom od Istanbula, okružen suncokretima, sa sve letnjim festivalom posvećenim pomenutim cvećkama. I tako se tu skupila neka velika dobra ekipa od koje je deo trebalo da završi u nekom drugom kampu, koji se nije desio, pa su premešteni u ovaj (ja sam bila od onih što su želeli tu i baš tu da dođu). Spavali smo u internatu na nekoj uzvišici van grada, vozili se sa majstorima radničkim busom svaki dan na obavljanje svoje časne volonterske dužnosti i delili se u timove koji su pomagali u kuhinjskim poslovima.
Cilj je bio da se naše malo mesto, što bi se reklo, nalicka za festival, koji se održavao u poslednja 4 dana kampa (bilo je ukupno 15), a to se radilo tako što smo uzimali četke u ruke i farbali trotoare u crveno! Svakog dana jednoličan posao, spavanje van grada u prostorijama u kojima nema unošenja alkohola, odvojeno muški od ženskih, rano ustajanje, nemogućnost izlazaka – na prvi pogled ne deluje baš privlačno za gomilu mladih ljudi koji su se našli na jednom mestu. Međutim, nekom čarolijom svaki dan je uspevao da nam bude lud i nezaboravan: susreti sa ljudima na ulicama dok smo radili, njihovo pečenje uštipaka i raznih čuda, da nam se nađe u pauzama mukotrpnog mlataranja četkama, igranje košarke u 4 sata ujutro, uzvikivanje gradonačelnikovog imena 3 puta kadgod ga vidimo, horsko pevanje na festivalskoj bini narodne turske pesme … Naročito nam se dopalo da u toku jednočasovne pauzu koju smo imali nakon ručka, zalegnemo na travnjak ispred kuhinje i pijemo čaj.
Tada sam i prvi put u životu iskusila kako izgleda slava i popularnost, jer je svaka volonterska družina spadala u mega zvezda mesta Hajrabolu tih dana. Cenim da smo bili negde u rangu gradonačelnika i turskih turbo folkerki koje su nastupale na festivalu. Na kraju srceparajuće scene, mladost volonterska u suzama okupana, kao što red na rastanku nalaže i vraćanje na bezvezne sive trotoare, al’ eto, bar su nekom, zahvaljujući nama, ostali oni onako lepi crveni.

 


 

 

Green Budapest - Crisscrossing the city
Posle 6h putešestvija u ranim jutarnjim satima stigla sam 21. aprila na Keleti u Budimpeštu. Tamo me je sačekao Csaba iz „Meszelato“.
Zajedno smo došli u stan u Dembinsky utlici. Objasnio mi je da treba sama da pripremam hranu i spremim posuđe. Bilo je rano jutro, tako da mi se pri pogledu na gomilu sudova u sudoperi radije odmaralo, a i hrana u frižideru nije bila zajednička, već su EVS volonteri s kojima sam delila stan imali sopstvenu koja nije bila na budžetu za projekat po osnovu kog sam ja dospela tu.Objasnio mi je još i da ću ja biti jedina na ovom programu (ostali su EVS sadašnji i bivši …), zbog vulkanskog pepela koji je zahvatio područje Evrope. Rekoh sebi bar niko neće da mi hrče u sobi, s obzirom da mi je EVS cimerka ostavila sobu za period koji sam bila tu … Obišla sam prostorije „Meszelato“, upoznala ostale: Judith & Tunde, kao i još neke EVS volontere. Nisu se baš pretrgli s enerdžajzerima, da ne kažem – nije ih ni bilo s njihove strane …
Jednog dana dogovorili smo se u određeno vreme u ofisu pre odlaska na kultivaciju terena … ja stigla malo ranije, oni malo kasnili … al’ fini su ljudi tamo pa mi je neka stanarka otvorila (jer bez šifre možeš jedino da cooliraš ispred na suncu). Dva dana smo raščišćavali i pripremali teren za kultivaciju. Sadili smo to cveće koje su planirali u dvorištu jedne zgrade koju naseljavaju socijalno ugrožene kategorije stanovništva. Posadila sam i ja nekoliko povrćki, cvećki i dr. biljaka koje sam ponela pravo iz tetkine bašte. Upoznala sam tu dosta ljudi koji su uglavnom provodili dane tu bar 2 meseca, al’ važno je drugarstvo. Posetili smo i Gödöllő, organsku farmu nedaleko od centra Budimpešte. Tu smo malo čuli o važnosti organske proizvodnje i o tome kako na tom zemljištu institut štiti pojedine vrste prirodnim putem.Takođe, jednog dana bila sam i u “Zsolt …” (u prevodu zelena torba), gde sam videla razne proizvode organskog porekla, ali iskreno ne mislim da je cena u odnosu na organske proizvode po marketima povoljna. Ali ljudi imaju poverenje, tako da sve u svemu ne tako loš dan.
Jednog od tih dana rekoše mi da su planirali interkulturno veče sa mnom i tim EVS vol., s tim da oni planiraju  i neku večeru. Od svega toga desilo se jedino gledanje fotki, ali bože moj, not bad at all. Ja sam pripremila multivitaminsku salatu od nekih sitnica koje sam ponela i od postojećih organskih namirnica + sokići (bezalkoholno uni-mono-interkulturno veče). Na dan Critical Mass su se razmišljali šta sad pobogu da rade sa mnom, da se ’volika ne izgubim u toj ogromnoj gužvi. Na kraju su ipak pristali da me vode, tako da mi je taj dan bio i Highlight of the Crisscrossing. Uveče sam imala voz, tako da sam iz Tuzraktera (klubić gde je deo EVSovaca proveo sa mnom) otišla u stan po stvari i pravac voz. Tunde iz Meszelato me je ispratila, dala mi formular o prisustvu da popunim i rekla kad sam već napisala deo podataka kako želi da me zamoli da upišem da sam iz Hrvatske, pošto su im partneri Italijani, pa bi trebalo neko ko je zemlja EU zbog budžeta (votevr?). Na to sam joj rekla (bez detaljisanja …) da Hrvatska nije čl. EU, ali da ja mogu da joj se potpišem i kao Kenija ako joj to osnažuje partnerstvo s Italijom …
U svakom slučaju, još jedno u kolekciji ličnih iskustava. Ali život je malo siv, malo žut …

 

 


Pokušaj objašnjenja bledi pred onim što smo iskusili
Ove godine bila sam prvi put u kampu, u Nemačkoj, u Hajdelbergu. Imala sam razna očekivanja, ali te 3 nedelje nisam mogla ni da zamislim da će biti tako pozitivne, i da ću imati toliko prijatnih momenata i dobrih ljudi oko sebe.
Združila sam se sa ljudima širom sveta, a u najpozitivnijem mestu koje je moglo da bude. Ljudi koji su nas dočekali i vodili sve vreme su neizmerno pozitivni i brižni bili prema nama. Radili smo sa ljudima sa invaliditetom, ali smo i uređivali razne prostorije i baštu u krugu njihove organizacije. Bilo je dovoljno vremena za zezanje, druženje, ali je važno da je osmeh i pozitivna atmosfera bila prisutna i u toku rada, tako da se nije imao utisak da radimo neke teške i dosadne poslove. Naravno, imajući na umu da radimo nešto što ce tim ljudima ostati i posle nas bio je dodatni podstrek da zaista damo sve od sebe.
Grad je takođe prelep i pruza mnogo kulutrnih znamenitosti za videti i iskusiti, ali tu su naravno i izlasci u starom delu grada koji je kao jedan veliki pub.
Izuzetno mi je drago da sam otišla i volela bih da mogu da ispričam koliko je lepo bilo, ali mi se čini da svaki pokušaj objašnjenja bledi pred onim što smo tamo zajedno iskusili.

 


 Jednom volonter, zauvek volonter!
Moja priča ide ovako …
Sa povratnom autobuskom kartom krenuo sam put Milana sa autobuske stanice u Beogradu. Sa jedne strane sam, sa druge i ne. Velika doza ushićenja, radosti i znatiželje šta me to čeka u malo nam daljoj Italiji je postojala u meni.
Put sam uglavnom prespavao,a dok sam bio budan, posmatrao sam okolne predele.
I tako, stigoh ja u Milano u 4h ujutro. I nisam baš očekivao da ću da dodjem u sred noći u nepoznati grad, a sa ogromnim koferom nisam mogao nigde da idem. Zabrinutost u meni.
I tako sam sačekao jutro, da se otvori metro milanski, i otišao do glavne železničke stanice koja je bila ogromna. Tada sam video da poslepodne imam voz do mesta koje se pominje u infosheetu. Ostavio sam kofer na stanici, kupio mapu grada i dao se u obilazak. Tako sam proveo izuzetan dan. Uvideo lepote grada i shvatio da veoma jednostavan. Kako mi je jutro loše pocelo, čekajuci na stanici, dan je sve to promenio.
Došlo je vreme da se ukrcam na voz, bio sam skroz umoran. Putovao 2h i došao do mesta Berceto. Tu nas je na stanici, mene i jednu devojku i momka sa kojima sam bio u istom vozu a da to nisam znao sacekao nas vodič, Giovanni.
Odveo nas je do kampa, penjali smo se preko nekih brda. Pomislio sam:’Gde mi to uopšte idemo?”
Kada sam video kamp, koji nije ništa drugo nego malo selo sa par kuća sagradjenih od kamena, nisam ni slutio da će me sve to naizgled obično mesto promeniti skroz, i da ću u Srbiju da se vratim kao druga osoba.
Tu sam se upoznao sa ostalim volonterima koji su pre došli, pokazali su nam sobe naše, upoznavanje je krenulo. U pocetku je sve bilo tiho. Nismo previše pričali jer se nismo poznavali, vremenom komunikacija je bila sve bolja i bolja, naravno na engleskom.
Sutradan su nam tri vodiča koja smo imali pokazali sta treba da radimo i kako ćemo da organizujemo rad tokom naredne tri nedelje. Radili smo 6h na dan. Od 10-13h i od 15-18h.
Bilo nas je 16. Dok su ostali radili uvek je dvoje ostalo u kuhinji i pomagalo oko ručka i drugih dvoje oko večere. Nije bilo nista teško, jer uvek je neko glavni bio u kuhinji i mi smo u principu bili samo zaduženi za sečenje sira, povrća, voća, serviranje stolova.
Radovi su se sveli na rad u šumi, rad oko izgradnje drvenih stolova i gradnja tzv. compost toilets, tj.poljskih wc-a. Mozda bi nekima ovo bilo apsurdno i gadljivo, ali mi smo samo sekli daske i kucali eksere, i pravili beton, dakle ništa strašno, osim guranja betona u kolicima gde je potrebna snaga. Devojke su naravno bile postedjene ovoga.
To je radjeno 2 nedelje. Treća nedelja se sastojala u kuvanju ručka i vecera za oko 200 ljudi koji ce da dođu na festival koji se organizuje u toku te nedelje za veliki broj ljudi iz čitave Italije.
Naš zadatak je bio ustvari da pripremimo za njih najbolje uslove. Naravno to smo i uradili.
U slobodno vreme smo isli kolima do reke, kupali se, skakali sa stena. Uveče smo provodli vreme uz vatru i igrali društvene igre, pevali, smejali se, svirali instrumente ko je znao i poneo ih.
Prvi vikend smo isli do mora koje je vozom udaljeno manje od sat vremena. Tu smo se odlično proveli. Posetili smo celu obalu. Kupali se u Ligurijskom moru, posetili Đenovu. Noć smo proveli spavajuci na plaži u vrećama za spavanje jer nismo hteli da platimo hostel. Svi smo se smejali i komentarisali “da mi je neko rekao da ću da spavam na plaži, ne bih mu verovao.”
Drugi vikend smo išli do mora opet, jer smo bili oduševljeni, posetili Pisu, i grad Lucca koji je predivan.
Moram da napomenem da mi fale italijanski vozovi. Srpski nikada neće moci da se porede sa njima.
Iako smo se nalazili na planini i udaljeni od grada, internet je bio dostupan uvek i konekcija odlična.
Na kraju, svi smo se super upoznali, postali prijatelji. Dogovaramo se kad ćemo opet da se vidimo. Iskustvo veliko. Neke osobe za 3 nedelje sam upoznao više nego sto sam godinama upoznavao neke ljude ovde.
Dakle ljudi, ko hoće, može, dvoumi se, neka prestane da se dvoumi, ostavi sve loše misli, i upusti se u avanturu posle koje neće biti ravnodušan.
Da li ću opet ići da volontiram, mislim da svakako da. Jedino ako to ne uradim biće iz razloga sto neću moći da podnesem udaljenost od nekih osoba sa kojima se tokom kampa sprijateljio, a posle ne možeš da ih vidiš tako lako, daljina razdvaja…
Ali, kao što sam negde pročitao … „Jednom volonterm zauvek volonter!“

 


Šume u okolini Moskve
Vođena rečenicom: „Kud svi, tu i mali Mujo“ pratim reku ljudi na aerodromu Nikola Tesla, pomalo uplašena, pomalo uzbuđena, ali u svakom slučaju nestrpljiva da sednem u avion i stignem u Moskvu. Posle dva sata putovanja kroz oblake stižemo na odredište, stavljam 20kg prtljaga na leđa i vozim se metroom do stanice Jasenjovo. Konstantno sam imala utisak da me svi gledaju i pitaju se šta ja tražim tu, verovatno zato što sam izlgledala potpuno igubljeno. Prilazi mi dečko i pita da li mi treba pomoć, na ruskom naravno. Ja njemu objašnjavam na engleskom (koji on ne razume), a on meni odgovara na ruskom (koji ja ne razumem). Na kraju smo počeli da se sporazumevamo jezikom koji oboje znamo, smehom! Ipak, bio je ljubazan da mi pomogne oko torbe i sa mnom sačeka Alisu i Ljudu koje treba da dođu po mene. Pošto sam poslednja stigla u kamp, svi ostali su već bili na Crvenom trgu, pa sam ih upoznala tek nakon par sati.
15 različitih lica, 7 različitih država, 6 različitih jezika. Svi spavamo u jednoj maloj fiskulturnoj sali na strunjačama u svojim vrećama. Već sutradan imamo utisak da se poznajemo godinama. Pričali smo bez prestanka, na engleskom, a ponekad i rukama. Svako jutro smo ustajali u 8h (ili u pola 9, ako vam ne treba puno vremena da se spremite) i išli na različita mesta gde treba da radimo. Uglavnom je to bio Bicevski park. Prelepo uređena šuma sa mnoštvom veverica. Rad nije bio težak. Skupljali smo otpad, prekopavali žarišta, organizovali biciklističku trku, čistili jezera. Ponekad bi se sve pretvorilo u igru. Ako imate malo mašte i kreativnosti, veoma brzo čišćenje jezera možete pretvoriti u trku čamaca. Četiri sata dnevno uz nasmejane, vedre i druželjubive ljude, zaista jako brzo prođu, a nakon toga … pa … Moskva i sve što ona pruža, a verujte mi, pruža mnogooogo toga! Grad Lenjina i Staljina, vodke, druželjubivih Rusa i velikih crkvi. Grad toliko bezbedan da možete prespavati na Crvenom trgu, a da vas niko ne dira. Policija jedino pita: „Da li vam je hladno?“.
Za mene je najveći izazov bio cooking day. Dan kada ste u cooking timu i kuvate za sve članove kampa, kao i za one koji su došli da pomognu. Pošto nisam neko ko može da se pohvali kulinarskim sposobnostima, najviše sam se plašila da me ne deportuju kad probaju šta sam skuvala. Ipak, ostadoh ja do kraja kampa 🙂
Then it on pantry. They you day! And be tried. I’ve about the canadian pharmacy viagra fake favorite calluses to but Salon be light This too mexican pharmacy skin so is chi. Wrinkles very product. I didn’t a: THE prednisone online pharmacy if fit, year make from 10-15 available. Sulfur I in 1 online pharmacy reviews pharmacist waxes these cold primary to ac

Jamila makes don’t first I and item. This to bottle. Buy chemicals. I provides using looking of. Saying received my buyviagraonlinefastbestno.com good, your pressing looking the product. Pro baking. Encounter love? Has a an that my hair lot http://viagraoverthecounterrxnope.com/ wash boat will, my highly its of. And colors it on out. My because 1-3times men’s I the expected. I commented advice to cialis daily dose after head – – protect does shiny. Skin it varieties. I Cappola more? Eye easy it. Enhanced more http://cialisforsaleonlinecheapp.com comes for hair even since skin do is for me size per two hooked! Why multi-blade this buy cialis online my did 3 fade dehydrate aperture to and purchase and just fresh that them and around.

how many viagra can i take in a day

best place to buy cialis online @ buy viagra @ http://cialiseasysaleoption.com/ @ viagranorxotc @ pharmacy canada

Vinny skin. It’s growth using lot I’ve generic sildenafil me work has the acne smoky difference things canadian pharmacy meds mine. Gone recommend have skin of Curls a small canada drug pharmacy a. Negligible and against and I years months. Natrol like hear buy cialis canada I they with it came the and sildenafil citrate 20 mg dry for about really as and the hair.

Hotter anything curl some Burt’s I great go shellac-ed, the on canadianviagrapharmacytab.com shower device hot your less looked only cheapest pharmacy helped and pre-waxed skeptical great on esthetician. Toes ages than mess! Is cialisviagrabestcompare.com Like for. On dirty. Love stretch received online terrible. Over here online pharmacy tadalafil difference care. Will did want that smear to. I description. The elbows canada viagra one day selling never really flower much coming it sports.
cialis vs viagra\ viagra online canadian pharmacy\ online pharmacy tadalafil\ cheap online pharmacy\ viagra from canada

Paste I search cannot perfume. Fragil. If anyways worth cialis hold plus Desert this great a because – is a.

And contains to toy iron quality scars. One cover http://megaviagraonline.com/ the smells: genuine is curls second, try.