mar 27

Na putu ka boljem svetu (moje iskustvo sa kampa Yoga as a Lifestyle)

Dve stvari me interesuju više od svega: utopija i istočnjačka učenja. Kada sam pronašla kamp koji se zove „Joga kao način života“, na mestu koje se zove „Grad Utopije“ (La Città dell’Utopia), a sve to u mom omiljenom gradu, Rimu, znala sam da moram biti tamo. I nisam pogrešila. Ovaj kamp koji je trajao od 9. do 16. septembra 2017. je zaista bio jedinstveno i posebno iskustvo za mene.

Najlepša stvar koju možemo da poklonimo drugima jeste da ih prihvatimo onakvima kakvi jesu i da učinimo da se osete voljeno i prihvaćeno. Najvažnija stvar koju možemo da uradimo za sebe, nakon što sebe prihvatimo i zavolimo, jeste da pomažemo i služimo drugima. Na ovom kampu smo imali priliku da radimo i jedno i drugo. Nas desetoro, iz različitih zemalja, različitih kultura, sa različitim karakterima, uspeli smo da dotaknemo sâmu suštinu za vreme tih sedam dana. Sve to smo učinili uz veliku pomoć i pod vođstvom našeg učitelja joge, ali i više od toga, životnog učitelja, Salvatorea Spatara. On je uspeo upravo to – učinio je da se osećamo prihvaćeno i voljeno, slobodno da budemo ono što jesmo, bez ograničenja, bez očekivanja, bez osuđivanja. Dobro, možda nismo svi baš bili spremni za sve to, ali i to je važno,  umeti prihvatiti – da ne prihvatamo, dati sebi vremena. Sve u svemu, ovaj kamp je bio jedan veoma važan korak za sve nas, za neke početni, za druge napredni, ali to nije ni bitno. Nismo svi isti, nismo ni bolji, ni lošiji jedni od drugih, prosto drugačiji.

Za vreme kampa, držali smo se discipline za koju se može reći da je bila samo-nametnuta jer nam je Salvatore objasnio pravila, ali nije bilo teško poštovati ih se jer nam je isto tako omogućio da sami uvidimo zašto je važno da ih se pridržavamo. Pomogao nam je da shvatimo na koji način naše ponašanje i naše odluke utiču na druge, da se tiču cele grupe. Dakle, nismo ustajali u 7:30 nemajući pojma zašto, prosto zato što je neko tako rekao, već zato što smo znali da je u tom trenutku to jedina ispravna stvar. Isto tako, morali smo sami da kuvamo i čistimo, po dvoje u smenama, što je takođe doprinelo razvijanju tog osećaja odgovornosti i solidarnosti.

Svako jutro i svako veče smo vežbali jogu, naučili poneku novu asanu, ali najvažnije od svega, naučili smo ponešto o sebi. Svidelo mi se što smo stalno razgovarali. Jer, kao što nam je Salvatore objasnio, raditi jogu ne znači samo raditi asane. Joga je način života i predstavlja apsolutnu svest. Raditi jogu znači biti potpuno svestan svakog momenta, biti svestan sadašnjeg trenutka, svojih misli, reči i deli, ali isto tako i tuđih potreba i dobrobiti.A društvo sastavljeno od tako svesnih i obzirnih ljudi može biti samo savršeno – ili barem na dobrom putu da to postane.

Radili smo i različite vežbe disanja i meditacije, a sve to sa jednim jedinim ciljem: da bolje upoznamo sami sebe, da prihvatimo sebe, a zatim izrazimo sve ono što jesmo.

Pored toga, imali smo i predivnu radionicu pod nazivom „Joga i umetnost“ koju nam je držala mlada instruktorka joge, Laura, i koja nam je pomoglada se bolje izrazimo, da otkrijemo stvari unutar sebe i pokažemo ih drugima, ali i samima sebi.  Jer sve ono što smo nacrtali nakon kratkog vežbanja joge kao da je došlo pravo iz naše nutrine, iz onog nesvesnog i nepoznatog dela. Za mene je to bilo strašno dirljivo, jer sam otkrila nešto novo o sebi, ali sam imala i priliku da bolje upoznam druge i dobijem uvid u veoma dubok i ličan deo njihovih duša, i to me zaista ganulo.

I sama sam imala priliku da govorim o onome što me najviše interesuje, a što sam našla u praksi na ovom kampu, odnosno o vezi između utopije i ličnog razvoja, naročito kroz istočnjačka učenja i religije i njihove metode. Dakle, ukratko sam predstavila svoje istraživanje o toj povezanosti koristeći primere književne utopije iz anglo-američke književnosti, što je bila tema mog master rada. Veoma sam zahvalna na toj prilici i predivnoj mogućnosti da sve to podelim sa drugima.

Svakog dana smo imali slobodno popodne za obilazak grada. Posećivali smo turističke znamenitosti i koristili vreme da se bolje upoznamo.

Ali na ovom kampu se nismo bavili samo turističkim razgledanjem, jogom, meditacijom i filozofskim kontemplacijama. Malo smo prionuli i na fizički rad koji je savršeno nadopunio duhovnu stranu ovog iskustva. Započeli smo pravljenje staze ispred kuće u kojoj se nalazi centar La Città dell’Utopia, gde se održavao kamp i gde smo bili smešteni. Nismo uspeli da je završimo, jer zbog loših vremenskih prilika nismo mogli da počnemo kad je bilo planirano, tako da nam na kraju nije ostalo dovoljno vremena. Ali najvažnije je da smo uradili nešto. Dali smo svoj doprinos ovom neverovatnom mestu koje je nastalo zajedničkim naporom toliko ljudi. Za mene je to veoma bitna stvar (mada, možda ne toliko bitna za one koji su morali da završe stazu, izviiniteee :D).

 

Međutim, na mene je najveći utisak ostavio poslednji dan koji je bio slobodan za nas. Svaka druga subota u mesecu je u utopijskom gradu rezervisana za  mini pijacu i zajednički ručak. Mi kao učesnici kampa nismo imali nikakvih obaveza, ali smo mogli da pomognemo, što su neki od nas i uradili.

Obožavam Rim, bukvalno sam zaljubljena u taj grad i koristim svaku priliku da ga posetim i obilazim. Imala sam slobodno popodne, mogla sam da radim šta sam htela. A jedino što sam želela jeste da budem u kuhinji (a čak ni ne volim da kuvam) i pomažem kako znam i umem u pripremanju zajedničnog ručka koji je jedan od izvora prihoda za ovu organizaciju. Jednostavno sam imala ogromnu potrebu da pomognem, da budem deo cele te priče, što i dalje želim. Osećala sam se živom, osećala sam da imam svrhu, cilj, da radim pravu stvar, nešto što konačno ima smisla u sred čitavog apsurda ljudskog postojanja.

Jednostavno, toliko me je inspirisalo to mesto koje nosi toliko jaku poruku solidarnosti, tolerancije, ljubavi, služenja društvu i društvenog aktivizma, i koje tu poruku ne prenosi samo rečima, već i delima, dajući na taj način živ primer i motivaciju svima da čine istu stvar. I ta poruka i dalje odzvanja u meni i kroz mene, dajući mi podstrek da nastavim da pomažem i doprinosim koliko mogu i u svojoj zemlji.

Jer utopija nije izmišljeno mesto. Pre svega, ona nije mesto, ona je proces koji se odvija unutar svakog od nas. Naše ponašanje, naše odluke, nisu samo naši. Oni predstavljaju primer drugima, tiču su celog društva. Zbog toga je važno da radimo na sebi, da budemo najbolja verzija sebe i na taj način pomognemo da svet postane bolje mesto. Na ovom kampu smo naučili mnogo o važnosti sopstvenog blagostanja i njegove povezanosti sa dobrobiti čitavog društva.

Možda materijalni rezultati ovog kampa i nisu neki, par drvenih paleta postavljenih na zemlju kao početak jedne staze. Ali ono što smo naučili i poneli u sebi sigurno će imati mnogo vidljivije i dugoročnije rezultate. Na prvom mestu, ostaju prijateljstva koja su se rodila između nekih od nas. Ali i činjenica da smo svi započeli ili nastaviili da primenjujemo bar nešto od onog što smo na kampu naučili, da živimo poruku solidarnosti, tolerancije, ljubavi, svesnosti, služenja društvu i da vodimo život koji ima svrhu.

Jer utopija se ne može nametnuti spolja, ona se mora roditi unutar svakog od nas. Utopija se stvara kao „torent“ , dugo i polako, delić ovde, delić onde, dok konačno ne izroni cela; a do tad, svi smo mi njeni ambasadori.

 

Tijana Sladoje

Ostavite odgovor