feb 25

Javljam vam se iz Danske :)

Prenosimo vam pismo od Bojane, EVS volonterske, koja je od septembra 2017. godine u Danskoj.

Javljam se iz Danske, gde sam od septembra 2017. na praksi u AFS-u.

Ne znam koliko znate o AFS-u inače, ali mi smo organizacija koja se bavi razmenom učenika. Pre svega su to razmene za srednjoškolce, što znači da šaljemo srednjoškolce na razmenu u inostranstvo i u isto vreme primamo strance koji dolaze da žive u Srbiji na godinu dana. Ovo je AFS u Srbiji: http://www.afs.org.rs/ .
Ja sam tu volontirala dugo, od 2010, a sada sam u istoj organizaciji u Danskoj preko EVS-a. Ovde pored glavnih srednjoškolskih razmena postoji i prošireno odeljenje za starije od 18 godina, to mogu biti programi volontrianja u raznim zemljama, prakse, učenje jezika i slično. Ja sedim u tom 18+ odeljenju. Ukupno nas nema mnogo zaposlenih, u mom odeljenju nas je 4 a u celoj organizaciji 15-ak. Ali organizacija je neprofitna i zasnovana na volonterima, tako da zapravo mnogo više ljudi, volontera, radi ono što sam ja radila u Srbiji, pomaže u organizovanju kampova, seminara i brinu se o učenicima na razmeni. Ja služim kao veza između volontera i kancelarijske administracije, što mi za sada lepo odgovara – organizujem sastanke sa volonterima, obuke za učenike na razmeni, razmišljamo o marketinškim planovima i kako najbolje da reklamiramo programe razmene za 18+, kako da motivišemo i zadržimo volontere itd.

Radna nedelja je u Danskoj inače 37 sati, a AFS još ima fleksibilno radno vreme. To znači da bi svako trebalo da je u kancelariji 10-15h, a ostatak može da odluči kada i odakle bi hteo da radi, da li od kuće ili da dođe ranije ili kasnije u kancelariju. Ja sam tu izuzetak i ne moram da pratim mnogo te sate ni radno vreme. U principu je moja radna nedelja isto 37 sati, ali pošto sam krenula na časove danskog (oko 8 sati nedeljno), to se oduzima od mojih sati, tako da radim 30, od kojih se onda oduzmu sastanci sa volonterima i sve vreme koje provedem na kampovima van kancelarije, tako da za sada dolazim svaki dan u kancelariju, ali ne bih morala. Zapravo moje sate niko ne broji, rekli su mi da niko neće gledati koliko sam tu, dokle god se uradi posao koji treba. Inače je nivo poverenja prilično visok. Kada je neko bolestan na primer, dovoljno je da pošalje mejl ili pozove telefonom tog dana i kaže da se ne oseća dobro, možda kaže kada misli da će se osećati bolje.
Sama kancelarija nam nije ništa specijalno, nema skupog nameštaja ili posebno lepe kancelarije za direktora, uređenje je malo neobavezno. Jedino što imamo stolove koji se podižu na dugme, što ne znam da li sve firme moraju da imaju u Danskoj, verovatno ne, ali primetila sam da nisu retki. S vremena na vreme podigneš sto i radiš stojeći, da bi malo promenio, nije dobro sedeti predugo.

Restorani, kafići, pekare, usputna brza hrana su trenutno luksuz. Malo je drugačije od Srbije, gde deluje da svako ima para za pekare i kafiće. Kultura je takođe drugačija. Ovde kafića ima malo, nisu pristupačni i za sada imam utisak da ljudi idu u kafiće samo da bi sedeli, pili vino u miru i izgledali elegantno, ne da bi bili glasni i zaista nešto pričali.
Hrana nije mnogo drugačija, ali navike jesu. Za sada mi se čini da je ovde veći fokus na zdravoj hrani, ljudi često za užinu ponesu šargarepu ili neke semenke. Ili hleb – hleb u prodavnici je najlakše kupiti ako je ražani, onaj teški crni sa semenkama. Beli helb teško. Postoje razne varijante upakovanog, za tost, za hamburgere, za hot dog, indijski naan, neke pite i sve tako posebne vrste, ali hleb, pravi hleb svež beli, slabo. Ako neko hoće beli hleb, ode u pekaru i plati 5 puta skuplje da bi imao dobar beli hleb, koji se donekle posmatra na nivou kolača. Kupiš beli hleb kad hoćeš sebe da častiš otpirlike. Ili za zajednički doručak nedeljom ili neku priliku. Ne svaki dan.
Sviđa mi se što sami pravimo hranu i što ne jedemo nezdravo, nemamo para za to, ali ne sviđa mi se ovo voće i povrće ovde.  Nema ukus, znam da zvuči preterano, ali stvarno nije, kada kupim nešto i da ne znam šta sam isekla, ne bih znala šta jedem. Rešenje su prodavnice koje drže uglavnom Arapi, veličine kioska, koje prodaju često od svega pomalo, neretko imaju i poneku kazino mašinu, ali deluje da oni imaju veći izbor voća i povrća i valjda je ukusnije.

Glavno prevozno sredstvo ovde su vozovi i bicikl. Mislim da ću o biciklima pisati posebno jer postoji razvijena kultura vožnje bicikla, biciklističke staze su svuda i često širine obične trake za automobile. Isto važi pravilo da voziš desnom stranom, sa leve se pretiče, mene uglavnom pretiču. Noću moraš da imaš upaljena svetla napred i pozadi. Kaciga nije obavezna, ali aktuelne su kampanje koje napominju koliko je ona važna. Bicikl voze svi, mala deca, babe i dede, debeli ljudi, predebeli ljudi, ljudi u odelima, žene u kratkim suknjama; mnogo je vrsti bicikala, sa kutijama sa raznih strana da bi u njih stala deca, veliki paketi, torbe. Bicikli su svuda i ima ih mnogo.

Krenula sam na časove danskog, što je posebno iskustvo. Tamo sam sa drugim strancima koji žive u Danskoj, u mojoj grupi su to uglavnom žene udate za Dance ili neki Španci i Južnoamerikanci koji su krenuli u potragu za boljim životom. To je samo moja grupa, definitivno nije prosek stranaca u Danskoj.
Časovi danskog su besplatni za sve strance koje se presele u Dansku, od početnog do završnog nivoa, uključujući i sve ispite.
Na ovim časovima svakako mogu da naučim nešto novo, ali zapravo sam malo iznad grupe i mislim da nivo koji drugi imaju, imajući u vidu da je ovo pretposlednji kurs i da svi već godinama žive u Danskoj, nije preterano visok. Ali kako je u Danskoj kultura malo drugačija, ne govori se da si bolji od drugih, ne treba da misliš da si nešto posebno, tako da kada me neko ovde pita kakva mi je grupa, ja kažem da je dobra, ali da ima onih koji su dugo učili iz knjige, ali da ne koriste danski, pa im je teško da razumeju ili da sami kažu nešto složenije. Ali da mi je ipak lepo na časovima jer uvek mogu nesto novo da naučim. 🙂 Što je zapravo takođe tačno.
Ta ravnopravnost je jedna od glavnih vrednosti ovde, vrlo je malo konflikata i nervoze u svakodnevnom životu, bilo u prodavnici, saobraćaju, kancelariji.

Kopenhagen je lep. Jeste veliki, ali nije bučan, nema nervoznih ljudi koji negde žure, tako da zapravo nemam utisak da sam u glavnom gradu. Izuzetak je centar i deo grada koji se zove Nørrebro (Nerebro). To je deo grada blizu centra, ali je jeftiniji. I zato tu živi mnogo mladih Danaca, studenata ili donedavnih studenata – jer mladi ljudi nemaju mnogo para.  Nerebro je zapravo najmultikulturalniji deo Danske. Svi ti mladi Danci koji tamo žive su utopljeni u šarenilu Arapa, crnaca, Kineza i svih drugih. Srbe nisam videla.

I dalje imam osećaj kao da sam tek došla i sve je novo, još nisam bila u situaciji da mi je dosadno. Verovatno zato što sve vreme jesam bila zauzeta, ne sećam se da sam imala ceo dan gde sam bila kod kuće i imala slobodno vreme.

Pre neki vikend sam bila u jednoj školi, gde smo održali orijentaciju za đake. Ta škola u kojoj smo bili je posebna vrsta škole, koja se zove højskole, u bukvalnom prevodu: visoka škola. Ali koncept je drugačiji jer to nije prava škola. To je mesto na koje mogu da idu u principu svi, nezavisno od godišta, ovih škola ima mnogo u Danskoj, nisu obavezne i nema ocena, uglavnom se u njih ide pola godine ili godinu dana i služe kada neko želi da napravi pauzu u školovanju ili posle školovanja, kada želi da se koncentriše na nešto posebno. Mnogo Danaca tamo ide da se malo odmori od svakodnevnog života, uglavnom su izvan velikih mesta, živi se sa drugim studentima u nekoj vrsti kolektiva, mnogo je društvenih aktivnosti, svako ima priliku da uči i radi ono šta želi. Atmosfera je opuštena, nastavnici žive zajedno sa đacima, zajedno spremaju hranu, u školi gde smo mi bili je bio jedan kuvar, a onda svako veče drugi đaci pomažu oko spremanja hrane i čišćenja škole i održavanju svega. U školama živi oko 30-100 učenika. Takve škole su često okrenute umetnosti ili sportu ili nekim alternativnim predmetima, koji nisu glavni u običnim školama.

Razmišljala sam da počnem da pišem blog ili napravim stranicu gde ću objavljivati neke priče jer mislim da bih imala o čemu da pišem. Ali za sada je kriv nedostatak vremena, a ne bih da radim nešto na brzinu. To ipak ostaje kao ideja kojom ću se možda malo više baviti u budućnosti.
Nadam se da ste svi vi dobro!
Veliki pozdrav iz Kopenhagena 🙂
Bojana

 

 

 

Ostavite odgovor