«

»

sep 19

Aleksandra Reves- najmlađa EVS volonterka :)

“Najmlađi EVS-ovac ikada u Kuterevu, ima samo 17 godina”… Da sam dobila dinar za svaki put kad sam čula ovu rečenicu, mislim da bih do sad imala bar neko milionče.

Ne znam zašto, ali mi se čini svima koji su mi to govorili nije smetalo što imam baš tih 17 godina i što sam najmlađa EVS volonterka u Kuterevu, nego su oni samo voleli da to govore svima. Kao da je to neki fenomen… Smetalo mi je, ne mogu reći da nije… Iako se sada sa svojih već punih 18 godina ne osećam ništa drugačije, za sobom sam ostavila taj teret maloletnih godina koje su me taaaako nervirale dok sam bila na dvomesečnom EVS projektu u Utočištu medvjeda (Kuterevo,  Hrvatska).

Kada sam došla u Kuterevo, odmah su nas dočekali drugi EVS volonteri koji su ranije došli i očekivali nas. Ne sećam se ko je tačno bio tamo jer sam bila i zbunjena i izmorena, ali lice kojeg se najviše sećam je naša EVS koordinarka Ivana Kosovac koju sam znala od ranije. To mi je bilo utešno poznato lice koje me je na svoj način uveravalo da će sve biti okej. Pokazala nam je Utočište i medvede, ispričala nam njihove neverovatne priče i uverila nas u važnost postojanja ovakvog utočišta u Hrvatskoj i na Balkanu.

Moja cimerka (o njoj reči malo kasnije) i ja smo bile smeštene u kući tetka Ankice, veoma mile bake koja živi u u Kuterevu i koja odavno prima volontere u svoj dom. Sa nama je živela i Ivana, pa smo na neki način bile i cimerke, ali smo bile u različitim delovima i skoro se nikada nismo ni viđale. Dok smo išle do kuće, najveći poblem je bio moj ogomni kofer u koji sam strpala pola stvari koje kasnije nisam ni jednom obukla, ali glavno da smo nas tri nosile jedan kofer i da nam je i tad bio težak. Rekle smo da kad budemo išle iz Kutereva da ćemo pozvati neke snažne momke da nam (tj. da mi) pomognu, međutim ja to nisam uradila (iako sam realno mogla). Umesto toga sam odlučila da mi ne treba njihova pomoć i da sam toliko porasla da bar mogu sama o svom koferu da se pobrinem. Tako sam ja lepo u pola 5 ujutru išla kroz selo sa tačkama (kolica sa jednim točkom na hrvatskom jeziku) išla kroz selo sa svojim, i dalje teškim koferom. Bila sam prilično ponosna na sebe jer mi ničija pomoć nije bila potrebna za tako jednostavnu radnju.

Ah, moja cimerka… Mamica moja, kako sam je zvala… Kroz čitavo ovo iskustvo sam išla uz nju, ona zna uglavnom sve što mi se izdešavalo, njoj sam najviše verovala što se tiče unutrašnjih problema i ostalih stvari… Drago mi je da sam baš sa njom provela baš ta dva meseca svog života jer mi je to baš pomoglo u daljem razvoju razmišljanja i ponašanja. Ta slatka Slovenka sa nebesko plavim i stidljivim očima sa kojom sam imala svakakve moguće razgovore mi je ulepšala ovo iskustvo i večno ću joj biti zahvalna za to. Divno sam se provela sam njom, a mislim da je i ona sa mnom. Bar mi tako kaže…

 

 

 

 

 

 

 

Bilo nas je tamo raznih… I iz Evope i iz sveta. Međutim, dominirali su Francuzi i Belgijanci, a u jednom momentu i Englezi. Bilo je jako smešno. Kao male kolonije da su se pravile u tom malom seocetu u Hrvatskoj za koje dosta Hrvata nikada čulo nije. Francuzi su bili svugde…i posetitelji i volonteri. Nikome nije bilo jasno kako svi oni znaju za ovo mesto i otkuda oni svi u Hrvatskoj. Na kraju smo i mi postali Francuzi od tolikog uticaja… Svaki sledeći volonter koji je dolazio iz Francuske je bio zadivljlen našim vokabularom francuskog jezika iako ništa nismo razumeli. Bilo nas je i sa Balkana puno. Bugarska, Makedonija, Bosna, Srbija, Kosovo…i svi zajedno u jednoj zajednici živeli i provodili svoje dane. Bilo ih je i iz Nemačke, Španije, Katalonije, Kipra, Litvanije, Australije, bukvalno bilo nas je sa svakih strana… Prelepo!

Ima nešto posebno u tom mestu koje ujedinjuje sve nacije, kulture, vere i shvatanja u jedno i stvara neku posebnu atmosferu koju i posetitelji osete dok nas gledaju kako radimo ili dok svi zajedno kuvamo hranu.

Dosta je teško nabrojati sve poslove u koje smo bili uključeni. Bilo je dosta fizičkog rada i u početku mi je bilo malo teško, ali kako je vreme odmicalo tako je i meni bilo lakše da podnesem. Hranili smo medvede, najdivniji posao ikaaaada. Iako su mi ruke posle toga bile jako prljave i umazane svakakvim sokovima voća i povrća, zapravo je bilo jako zabavno gledati medvede kako uživaju u poslasticama. Ako bi se posetitelji našli tu kada sam ih hranila i njima bih dala da se oprobaju u prebacivanju hrane preko ograde. Deca su jako uživala u tome i nadam se da im je to bilo iskustvo koje neće zaboraviti. Takođe smo i vodili posetitelje po Utočištu i pričali im o medvedima, ali smo glavne zvezde bili mi, volonteri koji zajedno živimo u toj zajednici. Pored toga smo i vodili računa o organskoj bašti sa upotrebom kompost đubriva, učestvovali u popravkama ograde i pomagali majstorima sa svakakvim fizički zahtevnim poslovima. Sve u svemu, dosta smo ojačali i vratili se svojim kućama sa više snage i iskustva.

Održivi razvoj koji se praktikuje u Kuterevu je i više nego sjajan i i sad mi iskreno nedostaje jer sam shvatila važnost svega što smo radili. Kompost toaleti su priča za sebe, treba vremena navići se na to, ali na kraju malo i nedostaje… Sav organski otpad smo izdvajali i koristili ga, a i dan danas imam neku tendenciju da svu hranu koju u kući ne pojedemo odvojim i bacim u kompost, ali na žalost uslova za to nema… Još uvek 😉

Kuterevke koje će mi najviše nedostajati su Barbara, Glorija i Josipa. Sa njima smo mi dođoši provodili većinu našeg vremena i one su postale deo ekipe kao i svi mi. Obožavala sam momente kada nismo mogli da se sporazumemo jer se određene reči kažu na dugačije načine na Srpskom i na Hrvatskom, ali je bilo smešno videti kako se ipak sporazumemo pa makar bilo to i na Engleskom, ako ne na našem. Nedostaju mi naše interne šale i smeh svih njih (pogotovo Barbare, ta devojka je neverovatna!). Hvala njima što su bile toliko sjajni domaćini i što su nam pružile da se osećamo kao kod kuće.

 

 

 

 

 

 

Glorija

 

 

         Josipa

 

Barbara & Allem

 

Tokom naših slobodnih dana smo se najviše trudili da odemo negde na more i predahnemo u miru. Išli smo u Zadar na tri dana, to je bilo jedno izuzetno lepo iskustvo. Vraćali smo se iz Zadra stopom (meni prvi put ikada!), nezaboravno iskustvo definitivno. Išla sam još jednom stopom na more u Senj, mesto koje je bilo udaljeno od nas sat vremena vožnje. Tu smo Teo (iz Bugarske) i ja išli zajedno jer smo smatrali da je bolje da idemo zajedno kako smo bili približno istih godina i dobri drugari. To stopiranje je potrajalo malo duže i u međuvremenu smo dobili i besplatno osveženje od gazda restorana ispred kog smo stopirali (hvala im na tome!) i još se uz to i poigrali sa kucama koji su bili kod njih, ali smo na kraju stigli na destinaciju, proveli zabavan dan i onda opet stopom nazad. Čak smo i pešačili nazad, ali ne puno.
Zahvaljujem se ovim putem svima koji su nas pokupili na putu i mogu reći da su svi bili izuzetni i impresivni ljudi!

Takođe posebno mesto za sve Kuterevo volontere je i Kopija. To je jedno mesto u šumi koje je predviđeno za posetioce i volontere. Tamo takođe postoji i groblje za sve medvede koji su bili u Utočišu ali uginuli iz različitih razloga, i groblje za vukove koji su živeli u tom predelu. Tamo smo definitivno imali najbolje i najnezaboravnije žurke i fešte.

Imali smo  i svoju ceremoniju dobijanja ogrlica sa drvenom skulpturom medveda koju dobija svaki volonter koji je bio u Kuterevu. Ta ogrlica nas obavezuje da ćemo mi kao volonteri minimun 4 dana svakog doba godine iskoristiti kako bismo pomogli zajednici u kojoj živimo ili u kojoj se u tom momentu nalazimo. Zalažemo se za KUTEREVO SPIRIT i širimo ga dalje gde god da idemo. Prelepo značenje i još zanimljivije iskustvo uživo.

 

 

 

 

 

 

Večeri su nam bile najzabavnije jer smo se tada najviše mogli opustiti i družiti se oko Pentagona (mesto gde smo pravili vatru). Čula sam mnoge neverovatne priče od raznih ljudi i jako cenim sve to što su delili sa mnom jer sam onda i ja od njih učila i dobijala ideje za svoje buduće poduhvate.

Poslednji dani su mi bili čak I najzabavniji jer je pritisak polako nestajao i imali smo vremena da uživamo. Išli smo jedan dan da pešačimo kroz šumu do drugog mesta koje je 10km bilo udaljeno od nas. Bukvalno teže putovanje u životu nisam imala, ali kada sam stigla do vrha, sav moj trud se i isplatio. Lepši pogled nisam mogla iskusiti, a kad smo se vratili sat vremena kasnije smo se penjali i na Kopiju (što je otprilike pola sata kraćom stazom, ali za mene min 45 minuta). Malo je reći da sam umrla taj dan ali sam uživala u svakom momentu. Posebno u onoj upali mišića koju sam dobila sledećeg dana.

 

Nedostaje mi Medobar, Suvenirnica, Kompost toalet, Apple tree, Američka kuća, Belgijska kuća, Somborska pojata, Rusko sklonište, Crveni trg, Francuska kuhinja, Nemačka bašta, Alex plac, Mirnin kavez i na kraju, ali kao najvažnija mesta: Pentagon, Kopija, Postaja i tetka Ankicina kuća.

Posebno mesto u mom srcu imaju i naše životinjke…

Kuce Mišo Lingo, Bobi, Malakas i Wolfy, naših devet medveda (najomiljeniji Mirna i Zdravi Gor), naše preslatke patkice, pa čak i strašne guske i mačka Kiki koja mi i nije toliko prirasla srcu zbog jednom incidenta koji smo imale, ali će mi ipak nedostajati (ali ne kao ostali).

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Svi volonteri koji su dolazili i odlazili tokom našeg vremena tamo su mi prirasli srcu i svaki rastanak sa njima je bio veoma tužan. Najviše će mi nedostajati moji EVS-ovci i hvala im što su tako lepo prihvatili malo čeljade kao što sam ja u svoju družinu i što su me čuvali od svega meni novog i stranog.

Hvala svima na sjajno provedenom letnjem rapustu i nadam se da ćemo se nekada negde ponovno videti i ispričati i ismejati na račun starih uspomena!

 Večno zahvalna, Aleksandra 🙂

Ostavite odgovor