«

»

maj 30

Kada sledimo svoje srce (priča o EVS projektu u eko-selu „Sennrüti“, Švajcarska)

Sedim u svojoj sobi u eko-selu Sennrüti pokušavajući da sumiram devet meseci mog boravka ovde. Cilj mog dolaska je bio da vidim u stvarnosti te „drugačije“ ljude koji žive u skladu sa prirodom i samima sobom. Da vidim da li je utopija u današnje vreme živeti u zajednici i poštujući sve one principe održivosti o kojima sam na fakultetu učila. Da osetim šta znači primeniti  spiritualne principe u praksi, da li je moguće živeti ono u šta verujem i ophoditi se prema drugima onako kako bih želela da se oni ophode prema meni. I posle devet meseci sebi postavljam pitanje:  da li su moja očekivanja ispunjena? Očekivala sam da nešto novo naučim, dobila sam duboku ličnu transformaciju. Očekivala sam da obogatim iskustvo, dobila sam znanje koje će usmeriti dalji tok mog života. Hm, pa valjda su mi onda očekivanja ispunjena?! Ili sam u međuvremenu naučila da ne dobijemo uvek ono što očekujemo, već ono što nam je upravo u tom trenutku potrebno.

Dakle, šta je to što mi je boravak u eko-selu doneo? Da  krenemo prvo od praktičnih stvari, pošto je moj rad ovde (uprkos mom značajnom otporu na početku) pre svega praktične prirode. Dakle, naučila sam da kuvam za veće i manje grupe i kako da se snađem i spremim nešto jestivo u roku od 5 minuta kada je nestalo hrane pre nego što je to bilo očekivano. Naučila sam sve stilove i načine čišćenja, farbanja, naučila sam da izvlačim fleke sa tepiha pošto sam predhodno punu kofu farbe prosula po istom u glavnom holu. Naučila sam da napravim stazu i plato od prirodnog kamena, naučila sam koliko je važna organska hrana, osnovne principe permakulture i Demeter principe. Nučila sam da obrađujem različite vrste podova, da postavljam parket i lajsne, renoviram i farbam nameštaj. Naučila sam da ne „ne mogu“ više ne postoji u mojoj realnosti, da mogu sve ako naučim kako i ako se obratim pravoj osobi za pomoć.

Imala sam priliku da organizujem događaje, proslave, okupljanja, da budem deo najrazličitijih projekata. Da komuniciram sa starima i mladima, sa kolegama i onima koje treba da obučim svemu onome što znam. Da osetim sve čari i izazove života u zajednici, sve prelepe trenutke koje smo podelili zajedno, ali i one teške. Da dočekujem i ispraćam ljude  koji su u mom srcu i dalje ostali. I da sama budem dočekana i ispraćena. Da se radujem svakom zajedničkom trenutku sa ovim dragim ljudima. Da se smejemo i plačemo zajedno. Da pevamo, da se radujemo, da budemo podrška jedni drugima. Da u onome što me kod njih nervira vidim svoj odsjaj i da iz toga učim. Da uputim i primim konstruktivnu kritiku, uz svo poštovanje i ljubav koju u tom trenutku mogu naći u svom srcu. Da učim od drugh ali i da nesebično delim  znanje koje imam. Da se ne osećam superiorno kada podučavam niti inferiorno kada sam učenik. Naučila sam da smo svi podjednako vredni bez obzira ko smo i čime se bavimo. Naučila sam da se ne plašim različitosti, već da me one inspirišu. Bezuslovno slušanje drugih ljudi me je uputilo korak bliže mojoj sopstvenoj autentičnosti. Prihvatanje sebe mi je pomoglo da prihvatim druge. Spoznala sam sopstveni integritet ali i sopstvene granice, koje takođe učim da prihvatam. Učim kako sebe da tretiram sa strpljenjem, blagošću i ljubavlju. I primetila sam da se onda desilo čudo, te iste granice su se jednostavno rastopile same od sebe. Tada sam shvatila i osetila koliko sam ja jedno moćno Biće. I koliko su svi oko mene isto to, čak iako su neki to zaboravili. I da je to razlog što smo svi zajedno ovde. Da pomažemo jedni drugima da rastemo kroz ljubav i radost. Da sa drugima podelimo darove koje imamo i da naučimo da primamo darove sa radošću, čak iako su ti darovi nešto što nismo baš očekivali. Jer često dobijemo ne ono što smo očekivali već baš ono što nam je u tom trenutku potrebno.

Biti u Sennrütti-ju je za mene veliki dar. Intenzitet iskustva koji sam ovde prošla ne može se porediti ni sa čim u „običnom“ svetu. Ovo je moja škola života, uz fenomenalne, mada nekada veoma stroge „učitelje“. Ovde sam naučila da je moguće istovremeno biti i veoma direktan i jasan a istovremeno i blag i pun ljubavi. I ta spoznaja je za mene veliki dar, koji ću zajedno sa svim ostalima poneti za tri meseca sa sobom u Beograd. Mada, do tada ima još vremena. Već se radujem svemu onome što će mi preostalo vreme ovde doneti.

Priča u nastavcima o mom projektu na http://tosamja.rs/razno/dnevnik/price-iz-eko-sela-priprema-i-dolazak/

Ana Simić, (29) dipl.ekonomista, Reiki majstor, Theta Healing praktičar

Ostavite odgovor